Design a site like this with WordPress.com
Get started

MOJ BEOGRAD – 1

Ljiljana Lašić “Burazeru pala trola”

Draga Bookosava,

"Obišao sam svet ludim željama vođen,
al hoću da budem leš u gradu gde sam rođen.
I neću tužne face, neću da pada kiša
moj zadnji tramvaj kreće po suncu sa Kališa.

Ne kupujte od Cigana ruže svele do bola,
neka mi Cigani viknu - burazeru, pala trola!
Burazeru, pala trola!

Ako želiš da saznaš ko sam, kakav ustvari,
moj život odavno leži u birou izgubljenih stvari.
Koga sam voleo, mrzeo, ko mi je bio drag
mojoj se sudbini davno izgubio svaki trag.

Ničija zemlja, ničija vina, ničije slučajne žene
moj život je hteo bolje i pobegao je od mene.
Od Dorćola do Vračara, od Ušća do Savamale.
Od beznađa do predgrađa samo tri koraka fale.

Isprobao sam sve, pošto ne mogu da trajem
do groblja me odnesite tramvajem, samo tramvajem.
I neću tužne face, neću da pada kiša
moj zadnji tramvaj kreće po suncu sa Kališa.

Ljiljana Lašić "Burazeru pala trola"

NEŽNA JE NOĆ

Skot Ficdžerald “Nežna je noć”

Photo by Ali Pli on Pexels.com

Draga Bookosava,

"...Kada se približilo veče sa svojim neizbežnim smanjenjem energije, duh joj je klonuo a strele su pomalo letele u sumrak. Bojala se Dikovih skrivenih misli; ponovo je osetila da se iza njegovih sadašnjih postupaka krije neki plan, a ona se bojala njegovih planova - uvek su dobro funkcionisali i imali su neku sveobuhvatnu logiku kojom Nikol nikako nije mogla da ovlada. Nekako je njemu prepustila razmišljanje, a u njegovom odsustvu činilo se da svaku odluku donosi automatski vođena pitanjem šta bi on želeo u toj situaciji, pa sada nikako nije uspevala da nametne svoje namere a istisne njegove. Ali misliti je morala; konačno je znala broj na zastrašujućim vratima mašte, prag ka izlazu koji je sad postao neizbežan; znala je da je sada i ubuduće najveći greh za nju da se zavarava. To je lekcija koju je dugo učila i napokon savladala. Ili ćeš sam misliti, ili će drugi misliti za tebe čime će ti uzeti moć iz ruku, pa će ti izvitoperiti i ukalupiti prirodne sklonosti, civilizovaće te i sterilisaće te."

Skot Ficdžerald "Nežna je noć" 

SMEŠNO?!

F.M. Dostojevski “Idiot”

Draga Bookosava,

"Ta vi se evo ne vređate što vam u oči velim da ste smešni? Znate, po mome sudu je nekad i dobro biti smešan, pa i bolje je: brže može jedan drugome oprostiti, brže i da se smiri; ne može se sve razumevati u jedan mah, ne može se započinjati ravno od savršenstva! Da postigneš savršenstvo, treba najpre da mnogo razumeš! A ako prebrzo pojmimo, možda i nećemo valjano pojmiti."

F.M. Dostojevski "Idiot"

NORWEGIAN WOOD

Haruki Murakami “Norveška šuma”

Draga Bookosava,

"...Igram tenis i košarku. Košarkaški timovi su mešoviti, sačinjeni od pacijenata (mrzim tu reč, ali nemam drugog izbora) i zaposlenih. Ali u žaru igre, više ne mogu da razlučim ko je pacijent a ko zaposleni. Baš je to čudno. Zvučaće čudno, ali dok igramo, svako ponaosob izgleda podjednako uvrnuto.
    Kad sam to jednog dana rekla lekaru koji je zadužen za mene, rekao mi je da je moj osećaj u izvesnom smislu ispravan i da mi nismo ovde zbog toga da ispravimo tu izvitoperenost, već zato da se na nju naviknemo. Da se jedan od naših problema sastoji od toga što nismo u stanju da tu svoju uvrnutost priznamo i prihvatimo. I kao što svaki čovek ima samo sebi svojstven hod, tako ima i samo sebi svojstvene načine na koje oseća, razmišlja i gleda na stvari, i da ne samo da se to ne može ispraviti samim tim što se to shvata, nego i kada se pokuša da se silom ispravlja, nešto se drugo neminovno poremeti. Ovo je naravno krajnje pojednostavljeno objašnjenje, i to je svakako samo jedan delić problema koje mi imamo, ali u izvesnoj meri shvatam šta je to što on govori. Mi možda nikada nećemo ni moći da se prilagodimo svojim izvitoperenostima. Zbog toga što nismo u stanju da u sebi nađemo mesto za bol i jad koje ta izvitoperenost stvarno izaziva, došli smo na ovo mesto da od njih pobegnemo. Dokle god smo ovde, drugi nam ne nanose bol, niti ga mi nanosimo drugima. Jer, svako od nas zna da je i sam pomalo uvrnut. To je ono što nas sasvim razlikuje od spoljašnjeg sveta. U spoljašnjem svetu, većina ljudi živi nesvesna te svoje izvitoperenosti. A u našem malom svetu ona se podrazumeva. I kao što Indijanci na glavu stavljaju pera da pokažu svoju pripadnost plemenu, mi svoju uvrnutost nosimo na sebi. I živimo mirno, nastojeći da ne povređujemo jedni druge."

Haruki Murakami "Norveška šuma"   

DEŠAVA SE…

Duško Trifunović “U nameri”

Photo by Victoria Akvarel on Pexels.com

Draga Bookosava,

"U nameri da budemo isti
 sa što manje razlika u sreći
 sa svoje sam silazio zvezde
 trudio se da ne budem veći.

 Ceo svet sam držao na oku
 da ne čini što ti ne bi htela,
 revolver sam nosio o boku
 spremao se na opasna dela.

 Kad si ruku pružila za dugom
 plako sam od velike časti
 gospodar sam al ću biti slugom -
 smanjujem se da ti možeš rasti.

 Šta je posle bilo ne zna niko
 i za dugo niko neće znati
 ja je čekam zna se tek toliko
 da mi se sa svoje zvezde vrati."

Duško Trifunović "U nameri"

OTKAKO TE NE VOLIM

Fransoaz Sagan “Izvestan osmeh”

Photo by Josh Hild on Pexels.com

Draga Bookosava,

"...Petnaestog dana probudi me neka muzika u dvorištu koju je izdašno širio radio nekog suseda. Bio je to Mocartov divni andante, koji je dozivao u sećanje, kao uvek, zoru, smrt, izvestan osmeh. Ostala sam tako dugo, slušajući ga, nepomična u krevetu. Bila sam prilično srećna.
    Nastojnica me pozva. Neko me je tražio preko telefona. Obukoh sobnu haljinu ne žureći se i siđoh. Pomislila sam da je to Lik i da to više toliko ne znači. Nešto je pobeglo iz mene.
    - Kako si?
    Slušala sam njegov glas. To je bio njegov glas. Ovaj mir, i ova blagost, otkud li oni u meni, kao da je nešto živo, nešto suštinsko isticalo iz mene. Pitao me da li hoću da popijem nešto sa njim, sutra. Rekla sam: "Da, da".
    Popeh se u svoju sobu, vrlo zamišljena. Muzika je prestala i bilo mi je žao što nisam čula kraj. Uhvatih svoj pogled u ogledalu i primetih kako se osmehujem. Stalno sam se smešila i nisam mogla da prestanem. Opet, znala sam to, bila sam sama. Zaželeh da samoj sebi kažem tu reč. Sama. Sama. Ali, najzad, šta? Jedna žena koja je volela jednog čoveka. Obična priča; nema razloga da se mršti."

Fransoaz Sagan "Izvestan osmeh"

PRIDE

Draga Bookosava,

"Isprva su bila tri ljudska roda, ne kao sada samo dva, tj. muški i ženski, nego je bio još i treći, koji je pripadao i jednome i drugome rodu i od koga je danas još samo ime ostalo, a njega sama je nestalo: muško-ženski (androgini) rod, naime, bio je tada jedno i po liku i po imenu, sastavljen od oba roda, a sada nije ništa do samo ime koje se nadeva za porugu. Zatim, cela prilika svakoga čoveka bila je okrugla: leđa i strane mu imale oblik kruga, a ruke imao je četiri, i nogu isto toliko koliko i ruku, i lica dva na okruglu vratu, sasvim jednaka, a glavu između ta oba lica samo jednu, i četiri uveta, i dva stida. A hodio je ne samo uspravno kao sada, nego i kad bi se spremio da brzo potrči, hodio bi kao oni što u kovitlac skaču i pri tom pružaju noge uvis i preturaju se u krugu: opirući se na osam svojih udova, brzo su se okretali uokrug. Bili su strašni snagom i jačinom, i imali su krupne misli; štaviše: udarili su na bogove.
Div i ostali bogovi savetovahu se šta treba da im učine, i nisu umeli da nađu rešenje. Naposletku, Div progovori: Čini mi se da sam našao način kako će i ljudi biti i kako će se ostaviti svoje razuzdanosti, i to ako postanu slabiji. Zasad ću ih raseći svakoga na dva dela, i tako će biti slabiji a i za nas korisniji, jer će im se broj umnožiti. I hodiće uspravno na dve noge. 
Svaki od nas, dakle, jeste samo prepolovljeno znamenje od jednoga čoveka, i otuda svaki uvek traži drugo znamenje koje mu odgovara.
...Dakle, žudnji za celinom, i lovu na nju ime je ljubav." 

Platon "Gozba ili O ljubavi" 

ZNAŠ DA JE TAKO

Draga Bookosava,

"...Kada sam vas posmatrala kako igrate onog dana, videla sam nešto drugo. Videla sam novi svet kako se brzo približava. On je naučniji, efikasniji, da. Više je lekova za stare bolesti. To je vrlo dobro. Ali to je grub, svirep svet. I videla sam devojčicu s čvrsto stisnutim očima kako uz grudi privija starovremeni svet, za koji je u srcu znala da ne može opstati, i ona ga je držala i molila je da joj ne da nikada da ode. To je ono što sam videla. Niste zapravo to bili vi, ono što ste činili, znam to. Ali ono što sam videla u vama pogodilo me je u srce. I nikada nisam zaboravila." 

Kazuo Išiguro "Ne daj mi nikada da odem"

UHVATI ZECA

Photo by Brett Sayles on Pexels.com

Draga Bookosava,

"Jezero je bilo vještačko, isto kao i parking, isto kao i trava, isto kao i nokti naše konobarice kada nam je donijela kafu i ljubazno zamolila Lejlu da spusti noge sa stolice. Činilo se kao da je neko zategnuo plastičnu foliju preko površine vode, da bi nesuđeni kamenčić pocijepao cijeli prizor kao fotografiju. Svaka travka bila je podšišana na jednaku dužinu, kao da se o njoj brinuo centar za depilaciju, a ne baštenski radnici. I ta zelena boja, toliko drugačija od naše - imala je jednolični ton gdje god da sam bacila pogled: na drveće, žbunje, travnjak...Podsjetila me je na onu kanticu u Majkrosoftu na koju klikneš da popuniš prostor nekom nijansom. Čak su i ptice, koje nisam mogla da vidim, zvučale toliko prikladno u svojoj usklađenoj harmoniji, dostavljajući kao po satnici besprijekorno tačne terce i kvinte, da sam pomislila kako zapravo slušamo neki disk, a ne stvarne kljunove. Sjetila sam se kako sam nekada cijenila takve stvari - ulice bez smeća, podšišana dvorišta, čiste klupe, sveukupnu uređenost stranog svijeta. Sad mi je išla na živce. Ne zato što je Bosna u svojoj sveopštoj nemarnosti i ljenosti bila bolja. Nisam nikada bila jedna od onih koji veličaju sopstvene znakove učmalosti kao dokaz da mi odavde imamo više srca nego oni tamo; mi kod nas smo, tobož, iskrene i proste duše, jer bacamo otpatke po trotoaru i galamimo na djecu. Takve su mi ideje oduvijek bile smiješne. Međutim u tom trenutku, sa Lejlom koja je razočarano gledala u savršeno četvrtasto jezero i rekla glasno "Pa, jebem ti sve!" kada je pročitala koliko treba da platimo za dvije kafe, Austrija mi je išla na živce. Naspram njene perfektne trave djelovala sam sama sebi pogrešno, grubih ivica i neujednačenog tena; misli su mi bile obojene preko linije. Tada sam shvatila zašto ne volim manufakturne pejzaže: zato što čine da svoju ljudskost osjećam kao grešku, kao duboko lični propust. Najednom sam imala snažnu želju da se popišam u ono jezero. I to sam pripisala Lejlinom prisustvu - da nije bilo nje tamo pored mene, vjerovatno bih vrlo uredno odigrala ulogu civilizovane Evropljanke, štaviše - uživala bih u istoj. Ali ona me je uvijek podsjećala na nešto suštinsko u meni, neki centar koji ne može da se svede na četiri pravilna ćoška. Podsjećala me je na to da je nered prirodno stanje ovog svijeta, te da su naši životi, organizovani oko napora da unesemo red u sav taj haos, zapravo ništa drugo do odraz nesagledive arogancije."

Lana Bastašić "Uhvati zeca"  

NASMEJ SE LJUDSKI.

Photo by Anna Shvets on Pexels.com

Draga Bookosava,

"...Vi imate samo šugav pojam o šaljivom i ništa više. Tušta i tma vas ima to. To mnoštvo vidi šaljivu stranu mnogih prostačkih i tričavih sitnica...uglavnom širokih protivrečnosti, nakaznosti, gluposti i budalaština koje izazivaju prostački smeh. Njihov tup pogled ne vidi onih deset hiljada prvorazrednih budalaština koje postoje na svetu. Hoće li ikada osvanuti dan kad će vaš rod zapaziti kako su smešne te balave detinjarije i smejati se tome... i smejući im se uništiti ih? Jer vaš rod, u svoj svojoj bedi, nesumnjivo ima jedno stvarno silno oružje...smeh! Moć, novac, ubeđivanje, preklinjanje, proganjanje...sve to može da pomogne u borbi protiv neke grdne gluposti...da je malko poljulja...malko oslabi, vek za vekom; ali samo je smeh kadar da je odjednom raznese u paramparčad. Ništa se ne može održati pred naletom smeha. Vi uvek petljate i borite se drugim oružjem."

Herman Hese "Stepski vuk"